Значење теолошких врлина (шта је то, концепт и дефиниција)

Шта су теолошке врлине:

У хришћанству се теолошким врлинама назива скуп вредности и ставова који оснажују људско биће да се приближи Богу и односи се са њим. Поштивање теолошких врлина подстиче на праксу кардиналних врлина , које се међусобно надопуњују.

Ово се заснива на другом писму апостола Петра: "Са њима нам је дао највећа и најдрагоценија обећања, тако да преко њих могу учествовати у божанској природи" (2. Петрова 1, 4).

Са гледишта хришћанске теологије, теолошке врлине су инспирисане разумевањем људског бића Светим Духом, који омогућава људима да делују као "деца Божја".

Теолошке врлине сажео је свети Павао у првом писму Коринћанима: „Једном речју, сада постоје три ствари: вера, нада и доброчинство, али највећа од свега је доброчинство“ (1. Коринћанима 13, 13).

Ово би била једна од првих теолошких формулација утемељења и анимирања карактера теолошких врлина у хришћанском искуству.

Вера

Вера верује у Бога и верује у његово откривење. Ово претпоставља, дакле, духовно отварање неопходно да бисмо могли препознати Божје очитовање у свакодневном животу и у заједници верника, односно у Цркви.

Катихизис Католичке цркве дефинише веру као "теолошког врлине којима верујемо у Бога и све што је рекао и открио" (члан 1814).

Као чин поверења у откривену истину, вера подстиче конкретно деловање према духовним принципима инспирисаним од Бога и мотивише да је отворено исповеда, односно да сведочи и шири је.

Нада

Вера уноси наду. Нада је поуздано чекање у испуњењу одређеног хоризонта који се, у случају хришћанске теологије, односи на испуњење Исусових обећања: краљевство небеско и вечни живот, према којем хришћанин води вас духовно.

Катихизис Католичке цркве каже да нада "одговара тежњи ка срећи од Бога у срцу сваког човека" (члан 1818).

Нада, оживљена вером, омогућава човеку да се обавеже на промене потребне за изградњу Божјег царства, као и да нађе смисао у раду, снагу да се суочи са потешкоћама и стрпљење да чека.

Добротворна организација

Добротворност (љубав) је средиште хришћанског срца. У њему се вера и нада у потпуности испољавају и, према томе, наређује и артикулира све врлине.

Добротворност (љубав) је дефинисана као врлина која људима омогућује да воле Бога изнад свега и у име ове везе воле друге као себе. Њени плодови су радост, мир и милост.

То одговара основној заповести коју Исус поручује својим апостолима: „Дајем вам нову заповест: љубите једни друге. Баш као што сам и ја вас љубио, љубите и вас "(Јован 13:34).

За апостола светог Павла доброчинство је најважнија од теолошких врлина, као што се може видети у следећем стиху: „Чак и када бих поделио сву своју робу да нахраним сиромашне и своје тело дао пламену, ако немам љубави мени је бескорисно "(1. Коринћанима 13, 3).

Погледајте такође:

• Добротворност, милост.