Значење средњовековне филозофије (шта је то, концепт и дефиниција)

Шта је средњовековна филозофија:

Средњовековна филозофија представља читав низ мисаоних и филозофских трактата који су се развили од пада Римског Царства (530. године) до Ренесансе (КСВ и КСВИ век).

Главна потрага за средњовековном филозофијом била је кохезија веровања наслеђених из класичне филозофије са догмама хришћанства, мада је било и веома важних доприноса јеврејског и исламског веровања.

Предмети средњовековне филозофије

Приликом покушаја усклађивања различитих религијских веровања са филозофијом, природно је било покушати пронаћи одговоре на питања као што су природа Бога, однос између вере и разума, као и компатибилност између слободне воље и свезнања божанства, између друге теме, као што су каузалност и границе знања.

Међутим, за средњовековну филозофију било је тешко помирити питања попут инкарнације или природе тројства која су основа хришћанске теологије.

Проблем универзалија

У средњовековној филозофији наслеђена је аристотеловска визија проблема универзалитета, предлажући да универзалности (апстрактни, свет идеја) постоје, али не одвојено од одређених (конкретних, ствари, појединаца), оно што је такође било познато као "умерени реализам".

Међутим, током сколастичког периода, решавање овог проблема вратило се у први план с номинализмом, који је тврдио да универзалности једноставно не постоје.

Постојање Бога

Већина средњовековне филозофије била је посвећена демонстрирању постојања Бога као врховног бића, ентитета или истине. Да би се то постигло, кориштени су свети текстови, Аристотелова логика и онтолошки аргумент као главни метод за проналажење одговора.

Аристотеловска логика

Будући да је Аристотел бранитељ логике као методе за приближавање науци и филозофији, било је врло природно да су средњовековни филозофи класичну Аристотелову логику постављали као легитиман начин да одговоре на забринутости које је поставила епоха.

Према овој методи, учење неких скупова силогизама омогућило је правилно повезивање субјекта и објекта, стога би било корисно средство за генерисање знања.

Карактеристике средњовековне филозофије

Средњовековну филозофију снажно су обележили приступи божанског поретка. Библија је тада постала главни извор одговора на ове проблеме. Међутим, свете књиге ислама и жидовства такође су играле суштинску улогу у тумачењу верских питања.

Више од генерације нових знања, средњовековна филозофија била је задужена за спашавање, реинтерпретацију и примену класичних филозофских приступа. Разлог неоплатонизма, који поставља постојање Једног или Бога над свим стварима, и увођење Аристотелове логике на тадашњим новонасталим универзитетима, то објашњавају.

Фазе средњовековне филозофије

Постоје два велика периода средњовековне филозофије: патристичка и сколастичка.

Патристички

То одговара примарној фази у којој је филозофија артикулирана религијском догмом, углавном хришћанском. Један од најистакнутијих представника овог периода био је свети Августин, који је развио струју која је данас позната као неоплатонизам и која се из хришћанске перспективе може укратко објаснити као реинтерпретација Платоновог дела.

Сцхоластиц

У овој фази, која се протеже од једанаестог до шеснаестог века, покушавају се објаснити хришћанско откривење путем разума. Настаје као последица стварања првих универзитета и потребе да се примењује аристотеловска научна метода како би се одговорило на религиозне или натприродне приступе.

Свети Тома Аквински био је један од главних фактора сколастичке позорнице приликом увођења Аристотелове логике у хришћанску мисао.

Средњовековна филозофија и јудаизам

Јудаизам се такође бавио одговарањем на основна питања у светлу филозофије.

У том смислу Маимонидес се побринуо да интегрише Аристотелову логику како би показао да не постоји раздвајање између вере и разума, јер вера има божанско порекло и разлог се заснива на људском знању, што Прелаз потиче од Бога.

Средњовековна филозофија и ислам

У исламу су и неоплатонизам и Аристотелова мисао коришћени да одговоре на питања религије. Долазак Арапа и Бербера на Иберијско полуострво допринео је обогаћивању средњовековне филозофије захваљујући преводима њихових дела на латински и хебрејски језик. Ал-Кинди и Аверроес били су неки од битних мислилаца средњовековне исламске филозофије.

Главни аутори средњовековне филозофије

Ово су неки од филозофа чији су доприноси помогли обогаћивању средњовековне заоставштине.

Анселм из Цантербурија (1033-1109)

Био је један од филозофа најближих неоплатонизму. Филозофију је сматрао помоћном граном за разумевање вере, а не као подручја знања у себи. А вера је, дакле, била једина могућа истина и разлог јој је био потчињен.

Надаље, Анселм из Цантербурија заслужан је за стварање "онтолошког аргумента", који постојање Бога поставља као "онога о коме се не може помислити ништа веће". Ако Бог постоји на менталном плану, он такође постоји и у стварности.

Тома Аквински (1225-1274)

Прекидајући се са августовском традицијом (која је веома карактеристична за средњовековну филозофију уопште) наметања вере разуму, Тома Аквински сматрао је да вера и разум представљају две различите области знања. Међутим, то оставља простор заједничком простору у којем се вјера и разум међусобно повезују.

Виллиам из Оцкхама (1285-1349)

Отишао је корак даље од својих претходника, бранећи не само постојање филозофије и теологије као две независне области, већ и раздвајањем истих. За Виллиама Оцкхамског разум је човеков факултет, док вера припада пољу божанских откривења, тако да нису само одвојена, већ и супротна.

Дела средњовековне филозофије

Ово су неки од најистакнутијих текстова средњовековне филозофије, јер су покушали да одговоре на највећа питања овог периода, посебно религиозног карактера:

Прослогион (1078)

Написао Анселмо де Цантербури, он појачава постојање Бога путем онтолошког аргумента. То је резиме Монологиона , његовог дела из претходника у којем је разумом покушао показати постојање Бога.

Водич збуњених (1190)

Написао ју је Маимонидес, који тврди да не постоји подјела између вјере и разума, јер обојица потичу из истог извора: Бога. Иако је написан на арапском, његови преводи учинили су дело брзо познатим у Европи, постајући утицај за филозофе попут Тома Аквинског.

Теолошка сума (1274)

То је једно од најважнијих теолошких дела и утицало је на развој средњовековне филозофије. Тамо Тома Аквински одговара на различита питања груписана у категорије: Бог, људски чин, теолошке врлине, Кристово инкарнација, сакраменти. Дело садржи друга питања на која су одговорили његови ученици, јер је аутор умро пре него што је завршио дело.