Значење естетике (шта је то, концепт и дефиниција)

Шта је естетика:

Естетика је дисциплина која проучава природу лепоте и перцепцију ње од стране појединаца, због чега је она уско повезана са уметношћу.

Реч естетика потиче од модерног латинског естетика , а последња из грчког аистхетикос што значи "перцепција или осетљивост" кроз чула.

Естетика има различита значења у зависности од контекста у којем се користи, мада се сви врте око перцепције лепоте .

У свакодневним се контекстима користи за упућивање на физички изглед особе, неке ствари или простора. На пример: "Постављање канте за смеће на врата утиче на естетику фасаде."

Реч естетика може се односити и на хигијену и личну презентацију. На пример: "Овај дечак је добио естетику А: он је увек уредан и његови радови изгледају уредно."

Отуда такође да се центри за улепшавање понекад називају естетским , који укључују услуге попут депилације воском, неге коже, смањења масажа, третмана за подмлађивање итд.

Говори се о козметичкој хирургији када се спроводи хируршка интервенција, чија је сврха побољшање физичког изгледа особе.

Главне естетске вредности су: лепота, равнотежа, склад, трагедија и ужас.

Естетика, филозофија и уметност

У филозофији је естетика грана која проучава суштину лепоте и перцепцију лепоте уметности, односно укуса. Као диференцирано поље проучавања, тј. Као дисциплина, естетика се појавила у осамнаестом веку, у контексту просветитељства или просветитељства.

Већ 1735. године, немачки филозоф Александер Готтлиеб Баумгартен (1714-1762) описао је естетику као "науку о сензибилитету и о вези уметности са лепотом" у свом тексту Филозофска размишљања о песми .

Исто би учинио и пруски филозоф Иммануел Кант (1724-1804) у својој Критичкој пресуди , истичући да је естетика "грана филозофије која проучава и истражује порекло чистог осећаја и његово појављивање као уметности".

Међутим, расправа о природи лепоте стара је колико и филозофија и уметност. Из тог разлога, аутор је попут Платона и Аристотела третиран још од Древне Грчке. Платон је теоретизирао о љепоти и умјетности у дјелима попут Банке и Републике. У њима је он представио појам уметности као имитацију Идеје (мимесис).

Аристотел, који је био Платонов ученик, учинио би то исто у делима попут Поетске уметности и Реторике и Политике , али би оставио по страни платонски идеализам да се фокусира на материјални приступ. Управо ће он развити идеју о катарзи .

Ова два аутора представљају два главна приступа лепотној анализи која су се одиграла на Западу. Од њих су други аутори расправљали о теми и њеним импликацијама кроз историју.

Међу њима можемо поменути Плотинуса, Саинт Аугустина, Саинт Тома Аквинског, Леонарда Да Винција, Рене Десцартеса, Јосепха Аддисона, Схафтесбурија, Франциска Хутцхесона, Едмунда Буркеа, Давида Хума, Мадам де Ламберт, Дидерота, Лессинга, Волтаиреа, Волффа, Готтлиеба Баумгартен-а, Инмануел Кант, Фриедрицх Схлегел, Новалис, Хегел, између осталих.

Погледајте такође:

• Цатхарсис.Арт.